август 2014.
П У С Ч П С Н
« апр    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Закон о основама својинскоправних односа

(„Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, бр. 29/96 и „Службени гласник РС“, бр. 115/2005 – други закон)

Глава I

ОСНОВНА НАЧЕЛА

Члан 1

Физичка и правна лица могу имати право својине на покретним и непокретним стварима.

Члан 2

(Брисан)

Члан 3

Власник има право да своју ствар држи, да је користи и да њоме располаже, у границама одређеним законом.

Свако је дужан да се уздржава од повреде права својине другог лица.

Члан 4

Власник остварује право својине у складу са природом и наменом ствари.

Забрањено је вршење права својине противно циљу због кога је законом установљено или признато.

Члан 5

Власник непокретности дужан је да се при коришћењу непокретности уздржава од радњи и да отклања узроке који потичу од његове непокретности, којима се отежава коришћење других непокретности (преношење дима, непријатних мириса, топлоте, чађи, потреса, буке, отицања отпадних вода и сл.) преко мере која је уобичајена с обзиром на природу и намену непокретности и на месне прилике, или којима се проузрокује знатнија штета.

Без посебног правног основа забрањено је вршење сметњи из става 1. овог члана посебним уређајима.

Члан 6

На ствари на којој постоји право својине може се засновати право службености, право стварног терета и право залоге, под условима одређеним законом.

Забрањено је вршење права из става 1. овог члана противно циљу због кога су законом установљена или призната.

Члан 7

Стицање, заштита и престанак права својине, права службености, права стварног терета и права залоге уређују се законом.

Члан 8

Право својине се може одузети или ограничити у складу са уставом и законом.

Глава II

ПРАВО СВОЈИНЕ

1. Предмет права својине

Члан 9

Физичка и правна лица могу имати право својине на стамбеним зградама, становима, пословним зградама, пословним просторијама, пољопривредном земљишту и другим непокретностима, осим на природним богатствима која су у државној својини.

Физичка и правна лица могу имати право својине и на појединим добрима у општој употреби и на градском грађевинском земљишту, у складу са законом, као и на шумама и шумском земљишту – у границама утврђеним законом.

Чланови 10 – 12

(Брисани)

Члан 13

Више лица имају право сусвојине на неподељеној ствари када је део сваког од њих одређен сразмерно према целини (идеални део).

Ако сувласнички делови нису одређени, претпоставља се да су једнаки.

Члан 14

Сувласник има право да ствар држи и да је користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника.

Сувласник може располагати својим делом без сагласности осталих сувласника.

У случају продаје сувласничког дела остали сувласници имају право прече куповине само ако је то одређено законом.

Члан 15

Сувласници имају право да заједнички управљају стварју.

За предузимање послова редовног управљања стварју потребна је сагласност сувласника чији делови заједно чине више од половине вредности ствари.

Ако се у случајевима из става 2. овог члана не постигне сагласност, а предузимање посла је неопходно за редовно одржавање ствари, о томе одлучује суд.

За предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђење целе ствари, промена намене ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, заснивање стварних службености, веће поправке и сл.) потребна је сагласност свих сувласника.

Сувласници могу поверити управљање стварју једном или неколицини сувласника или трећем лицу.

Трошкове коришћења, управљања и одржавања ствари и остале терете који се односе на целу ствар сносе сувласници сразмерно величини својих делова.

Члан 16

Сувласник има право да у свако време захтева деобу ствари, осим у време у које би та деоба била на штету других сувласника, ако законом није друкчије одређено.

Право из става 1. овог члана не застарева.

Ништав је уговор којим се сувласник трајно одриче права на деобу ствари.

Сувласници споразумно одређују начин деобе ствари, а у случају да се не може постићи споразум, одлучује суд.

Суд ће одлучити да се деоба изврши продајом ствари ако је физичка деоба немогућа или је могућа само уз знатно смањење вредности ствари.

Сувласнику коме је деобом припала ствар или део ствари остали сувласници јамче за правне и физичке недостатке ствари у границама вредности својих сувласничких делова.

Право из става 6. овог члана гаси се протеком три године од деобе ствари.

Члан 17

Сусвојина постоји и на неподељеној ствари чији су делови у различитим облицима својине.

Члан 18

У случајевима и под условима одређеним законом може постојати право заједничке својине.

Заједничка својина је својина више лица на неподељеној ствари када су њихови удели одредиви али нису унапред одређени.

Члан 19

Право својине на посебном делу зграде може постојати на стану, пословној просторији или гаражи, односно гаражном месту.

На заједничким деловима зграде и уређајима у згради власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине.

2. Стицање права својине

Члан 20

Право својине стиче се по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем.

Право својине стиче се и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом.

Члан 21

По самом закону право својине се стиче стварањем нове ствари, спајањем, мешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова, одржајем, стицањем својине од невласника, окупацијом и у другим случајевима одређеним законом.

Члан 22

Лице које од свог материјала својим радом изради нову ствар стиче право својине на ту ствар.

Право својине на нову ствар припада власнику од чијег је материјала ту ствар, на основу правног посла, израдило друго лице.

Ако је неко од туђег материјала својим радом израдио нову ствар, она припада њему ако је савестан и ако је вредност рада већа од вредности материјала, а ако су вредности једнаке – настаје сусвојина.

Члан 23

Кад су ствари које припадају разним власницима тако спојене или помешане да се више не могу раздвојити без знатне штете или без несразмерних трошкова, на новој ствари настаје право сусвојине у корист дотадашњих власника, и то сразмерно вредности коју су поједине ствари имале у тренутку спајања или мешања.

Ако је неко од власника био несавестан, савестан власник може захтевати, у року од годину дана од дана спајања или мешања ствари, да му цела ствар припадне у својину или да цела ствар припадне несавесном власнику и да му овај накнади вредност његове ствари.

Ако од двеју спојених или помешаних ствари једна има незнатну вредност у односу на другу, власник друге ствари стиче право својине на нову ствар уз обавезу да лицу које је тиме изгубило право својине на ствар накнади њену вредност.

Члан 24

Лице које може изградити зграду или другу грађевину (грађевински објекат) на земљишту на које други има право својине (градитељ), стиче право својине и на земљиште на коме је изграђен грађевински објекат, као и на земљиште које је неопходно за редовну употребу тог грађевинског објекта, ако није знало нити могло знати да гради на туђем земљишту, а власник земљишта је знао за изградњу и није се одмах успротивио.

У случају из става 1. овог члана власник земљишта има право да за време од три године од дана сазнања за завршену изградњу, али најкасније у време од десет година од завршене изградње, тражи да му градитељ накнади вредност земљишта у висини његове прометне цене у време доношења судске одлуке.

Члан 25

Ако је градитељ знао да гради на туђем земљишту или ако то није знао а власник се томе одмах успротивио, власник земљишта може тражити да му припадне право својине на грађевински објекат или да градитељ поруши грађевински објекат и врати му земљиште у првобитно стање или да му градитељ исплати прометну цену земљишта.

У случајевима из става 1. овог члана власник земљишта има право и на накнаду штете.

Ако власник земљишта захтева да му припадне право својине на грађевински објекат, дужан је накнадити градитељу вредност објекта у висини просечне грађевинске цене објекта у месту у коме се налази у време доношења судске одлуке.

Право избора из става 1. овог члана власник земљишта може остварити најкасније у року од три године од дана завршетка изградње грађевинског објекта. По протеку овог рока власник може захтевати исплату прометне цене земљишта.

Члан 26

Ако је градитељ савестан а власник земљишта није знао за изградњу, у случају кад грађевински објекат вреди знатно више од земљишта, грађевински објекат заједно са земљиштем припада градитељу, а он за земљиште дугује власнику накнаду по прометној цени земљишта.

Ако је вредност земљишта знатно већа, суд ће на захтев власника земљишта грађевински објекат досудити њему и обавезати га да градитељу накнади грађевинску вредност објекта у висини просечне грађевинске цене објекта у месту у коме се налази. Овај захтев власник може поднети у року од три године од дана завршетка изградње грађевинског објекта.

Ако је градитељ савестан а власник земљишта није знао за изградњу, у случају када су вредност грађевинског објекта и вредност земљишта приближно једнаке, суд ће грађевински објекат, односно грађевински објекат и земљиште, досудити власнику земљишта или градитељу, водећи рачуна о њиховим потребама, а нарочито о њиховим стамбеним приликама.

Власнику земљишта, односно градитељу, припада накнада за земљиште, односно грађевински објекат, по одредби става 1. овог члана.

Члан 27

Право својине на плодове које ствар даје припада власнику ствари.

Савестан држалац, плодоуживалац и закупац ствари која даје плодове стиче право својине на плодове у тренутку њиховог одвајања.

Плодови из става 2. овог члана, до њиховог одвајања, саставни су део ствари и припадају њеном власнику.

Члан 28

Савестан и законити држалац покретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком три године.

Савестан и законит држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година.

Савестан држалац покретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година.

Савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година.

Наследник постаје савестан држалац од тренутка отварања наслеђа и у случају када је оставилац био несавестан држалац, а наследник то није знао нити је могао знати, а време за одржај почиње тећи од тренутка отварања наслеђа.

Члан 29

(Брисан)

Члан 30

Време потребно за одржај почиње тећи оног дана када је држалац ступио у државину ствари, а завршава се истеком последњег дана времена потребног за одржај.

У време потребно за одржај урачунава се и време за које су претходници садашњег држаоца држали ствар као савесни и законити држаоци, односно као савесни држаоци.

На прекид, односно застој одржаја сходно се примењују одредбе о прекиду, односно застоју застарелости потраживања.

Члан 31

Савесно лице стиче право својине на покретну ствар коју је прибавило уз накнаду од невласника који у оквиру своје делатности ставља у промет такве ствари, од невласника коме је власник предао ствар у државину на основу правног посла који није основ за прибављање права својине, као и на јавној продаји.

Ранији власник може од савесног стицаоца захтевати да му ствар врати уз накнаду по прометној цени, уколико та ствар има за њега посебан значај.

Захтев из става 2. овог члана не може се поставити по протеку рока од једне године од стицања права својине на ту ствар.

Члан 32

На покретну ствар коју је њен власник напустио право својине стиче лице које је узело ту ствар у државину са намером да је присвоји (окупација), ако законом није друкчије одређено.

На непокретност се не може стећи право својине окупацијом.

Члан 33

На основу правног посла право својине на непокретност стиче се уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом.

Члан 34

На основу правног посла право својине на покретну ствар стиче се предајом те ствари у државину стицаоца.

Предаја покретне ствари сматра се извршеном и предајом исправе на основу које стицалац може располагати том ствари, као и уручењем неког дела ствари или издвајањем или другим означавањем ствари које значи предају ствари.

Када се покретна ствар налази у државини стицаоца по неком правном основу, он стиче право својине на њу у тренутку закључења правног посла са власником ствари на основу кога се стиче право својине.

Ако стицалац права својине на покретну ствар остави ту ствар и даље у државини преносиоца по неком другом основу, он стиче право својине на њу у тренутку закључења правног посла са власником ствари на основу кога се стиче право својине.

Право својине на покретну ствар коју држи треће лице прелази на стицаоца у тренутку закључења правног посла којим му је преносилац пренео право да захтева повраћај те ствари. Треће лице има право да према новом власнику истакне све приговоре које је имао према ранијем власнику.

Предаја покретне ствари сматра се извршеном и када из конкретних околности произлази да је извршена предаја ствари.

Члан 35

Када је више лица закључило посебне правне послове ради стицања права својине на исту покретну ствар која је индивидуално одређена, то право стиче лице коме је ствар прво предата.

Члан 36

Право својине на ствар стиче се наслеђивањем у тренутку отварања наслеђа на имовини умрлог, ако законом није друкчије одређено.

3. Заштита права својине

Члан 37

Власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари.

Власник мора доказати да на ствари чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог.

Право на подношење тужбе из става 1. овог члана не застарева.

Члан 38

Савестан држалац предаје ствар власнику са плодовима који још нису убрани.

Савестан држалац није дужан да плати накнаду за коришћење ствари нити одговара за погоршање и пропаст ствари који су настали за време његовог савесног држања.

Савестан држалац има право на накнаду нужних трошкова за одржавање ствари.

Савестан држалац може тражити накнаду корисних трошкова у мери у којој је вредност ствари повећана.

Нужне и корисне трошкове из ст. 3. и 4. овог члана власник ствари дужан је накнадити савесном држаоцу у мери у којој ти трошкови нису обухваћени користима које је он добио од ствари.

Савестан држалац има право на накнаду трошкова које је учинио ради свог задовољства или улепшавања ствари само уколико је вредност ствари повећана. Ако се оно што је учињено ради задовољства или улепшавања ствари може од ње одвојити без њеног оштећења, савестан држалац има право да то одвоји и задржи за себе.

Савестан држалац има право да задржи ствар док му се не накнади износ нужних и корисних трошкова које је имао у вези са одржавањем ствари.

Потраживање накнаде нужних и корисних трошкова застарева за три године од дана предаје ствари.

Члан 39

Несавестан држалац дужан је предати власнику ствари све плодове.

Несавестан држалац дужан је надокнадити вредност убраних плодова које је потрошио, отуђио или уништио, као и вредност плодова које је пропустио да убере.

Несавестан држалац дужан је накнадити штету насталу погоршањем или пропашћу ствари, осим ако би та штета настала и када би се ствар налазила код власника.

Несавестан држалац може тражити накнаду нужних трошкова које би имао и власник да се ствар налазила код њега.

Несавестан држалац има право на накнаду корисних трошкова само ако су корисни лично за власника.

Несавестан држалац нема право на накнаду трошкова које је учинио ради свог задовољства или улепшавања ствари, али може да однесе ствар коју је уградио ради свог задовољства или улепшавања ствари кад се она може одвојити без оштећења главне ствари.

Савестан држалац постаје несавестан од тренутка када му је тужба достављена, али власник може доказивати да је савестан држалац постао несавестан и пре достављања тужбе.

Члан 40

Право власника да од несавесног држаоца захтева предају убраних плодова и накнаду вредности плодова које је потрошио, отуђио, пропустио да убере или уништио, застарева за три године од дана предаје ствари.

Потраживање несавесног држаоца ствари у погледу накнаде трошкова застарева за три године од дана предаје ствари.

Члан 41

Лице које је прибавило индивидуално одређену ствар по правном основу и на законит начин, а није знало и није могло знати да није постало власник (претпостављени власник), има право да захтева њен повраћај и од савесног држаоца код кога се та ствар налази без правног основа или по слабијем правном основу.

Када се два лица сматрају претпостављеним власницима исте ствари, јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретно у односу на лице које је ствар стекло бестеретно. Ако су правни основи ових лица исте јачине, првенство има лице код кога се ствар налази.

Право на подношење тужбе из става 1. овог члана не застарева.

Члан 42

Ако треће лице неосновано узнемирава власника или претпостављеног власника на други начин а не одузимањем ствари, власник, односно претпостављени власник, може тужбом захтевати да то узнемиравање престане.

Када је узнемиравањем из става 1. овог члана проузрокована штета, власник има право да захтева накнаду штете по општим правилима о накнади штете.

Право на подношење тужбе из става 1. овог члана не застарева.

Члан 43

Сувласник, односно заједнички власник има право на тужбу за заштиту права својине на целу ствар, а сувласник има право и на тужбу за заштиту свог права на делу ствари.

4. Престанак права својине

Члан 44

(Брисан)

Члан 45

Право својине које одређено лице има на ствар престаје кад друго лице стекне право својине на ту ствар.

Члан 46

Право својине престаје напуштањем ствари.

Ствар се сматра напуштеном када њен власник на несумњив начин изрази да не жели више да је држи.

Напуштена непокретност прелази у државну својину у тренутку њеног напуштања.

Члан 47

Право својине престаје пропашћу ствари.

На остатке пропале ствари власник задржава право својине.

Члан 48

Право својине престаје и у другим случајевима одређеним законом.

Глава III

ПРАВО СЛУЖБЕНОСТИ

Члан 49

Стварна службеност је право власника једне непокретности (повласно добро) да за потребе те непокретности врши одређене радње на непокретности другог власника (послужно добро) или да захтева од власника послужног добра да се уздржава од вршења одређених радњи које би иначе имао право вршити на својој непокретности.

Стварна службеност се може установити на одређено време или за одређено доба године.

Члан 50

Стварна службеност врши се на начин којим се најмање оптерећује послужно добро.

Ако је за вршење стварне службености потребно коришћење неког уређаја или предузимање неке радње, трошкове одржавања тог уређаја и предузимање те радње сноси власник повласног добра.

Ако уређај или радња служи и интересима власника послужног добра, трошкове одржавања тог уређаја и трошкове предузимања те радње сносе, сразмерно користи коју имају, власник повласног добра и власник послужног добра.

Члан 51

Стварна службеност заснива се правним послом, одлуком државног органа и одржајем.

Члан 52

На основу правног посла стварна службеност стиче се уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом.

Члан 53

Одлуком суда или другог државног органа стварна службеност установљава се када власник повласног добра у целини или делимично не може користити то добро без одговарајућег коришћења послужног добра, као и у другим случајевима одређеним законом.

Службеност из става 1. овог члана стиче се даном правноснажности одлуке, ако законом није друкчије одређено.

На захтев власника послужног добра, надлежни државни орган утврђује и одговарајућу накнаду коју је власник повласног добра дужан да плати власнику послужног добра.

Члан 54

Стварна службеност стиче се одржајем када је власник повласног добра фактички остваривао службеност за време од 20 година а власник послужног добра се томе није противио.

Стварна службеност се не може стећи одржајем ако је вршена злоупотребом поверења власника или држаоца послужног добра, силом, преваром или ако је службеност уступљена до опозива.

Члан 55

(Брисан)

Члан 56

Власник повласног добра може захтевати да се према власнику послужног добра утврди постојање стварне службености.

На тужбу из става 1. овог члана сходно се примењују одредбе члана 37. став 2. овог закона.

Члан 57

Ако се власник повласног добра неосновано спречава или омета у вршењу стварне службености, он може тужбом захтевати да то спречавање или ометање престане.

Члан 58

Стварна службеност престаје ако се власник послужног добра противи њеном вршењу а власник повласног добра три узастопне године није вршио своје право.

Власник послужног добра може захтевати да престане право стварне службености када она постане непотребна за коришћење повласног добра или кад престане други разлог због кога је она заснована.

Стварна службеност престаје ако се не врши за време потребно за њено стицање одржајем, када исто лице постане власник послужног и повласног добра или пропашћу повласног, односно послужног добра.

Члан 59

Ако се подели повласно добро, стварна службеност остаје у корист свих његових делова.

Власник послужног добра може захтевати да стварна службеност власника појединог дела подељеног повласног добра престане ако стварна службеност не служи за потребе тог дела.

Ако је подељено послужно добро, стварна службеност остаје само на деловима на којима је вршена.

Члан 60

Право плодоуживања, право употребе, право становања, као и право стварног терета уређују се законом.

Глава IV

ПРАВО ЗАЛОГЕ

Члан 61

Право залоге може постојати на покретним стварима, непокретностима и на правима.

Право залоге настаје на основу правног посла, судске одлуке и закона.

Члан 62

На право залоге на покретним стварима и право залоге на правима примењују се одредбе о залози садржане у прописима којима су уређени облигациони односи.

Чл. 63 – 69

(Престали да важе)

Глава V

ДРЖАВИНА

Члан 70

Државину ствари има свако лице које непосредно врши фактичку власт на ствари (непосредна државина).

Државину ствари има и лице које фактичку власт на ствари врши преко другог лица, коме је по основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, чувања, послуге или другог правног посла дало ствар у непосредну државину (посредна државина).

Државину права стварне службености има лице које фактички користи непокретност другог лица у обиму који одговара садржини те службености.

Више лица могу имати државину ствари или права (судржавина).

Члан 71

Лице које по основу радног или сличног односа, или у домаћинству врши фактичку власт на ствари за друго лице, а дужно је да поступа по упутствима овог другог лица, нема државину.

Члан 72

Државина је законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења.

Државина је савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова.

Савесност државине се претпоставља.

Члан 73

Наследник постаје држалац у тренутку отварања наслеђа, без обзира на то када је стекао фактичку власт на ствари.

Члан 74

Државина се губи када држалац престане да врши фактичку власт на ствари.

Државина се не губи ако је држалац привремено спречен да врши фактичку власт независно од своје воље.

Члан 75

Сваки држалац ствари и права (члан 70) има право на заштиту од узнемиравања или одузимања државине (сметање државине).

Члан 76

Држалац има право на самопомоћ против онога ко га неовлашћено узнемирава у државини или му ју је одузео, под условом да је опасност непосредна, да је самопомоћ нужна и да начин њеног вршења одговара приликама у којима постоји опасност.

Члан 77

Судска заштита од узнемиравања, односно одузимања државине може се тражити у року од 30 дана од дана сазнања за сметање и учиниоца, а најкасније у року од годину дана од насталог сметања (спор због сметања државине).

Члан 78

Суд пружа заштиту према последњем стању државине и насталом сметању, при чему није од утицаја право на државину, правни основ државине и савесност држаоца.

И држалац који је државину стекао силом, потајно или злоупотребом поверења има право на заштиту, осим према лицу од кога је на такав начин дошао до државине, ако од насталог сметања нису протекли рокови из члана 77. овог закона.

Члан 79

Одлуком о захтеву за заштиту од сметања државине одређују се забрана даљег узнемиравања државине под претњом новчане казне, односно враћања одузете државине, као и друге мере потребне за заштиту од даљег сметања.

Члан 80

Судржалац ужива заштиту по одредби члана 75. овог закона у односу на трећа лица, као и у међусобним односима са другим судржаоцима, ако један од њих онемогућава другога у дотадашњем начину вршења физичке власти на ствари која је у њиховој државини.

Члан 81

Независно од спора због сметања државине (члан 77) може се тражити судска заштита државине по основу права на државину.

Глава VI

ПРАВА СТРАНИХ ЛИЦА

Члан 82

Страна физичка и правна лица могу стицати право својине на покретним стварима као и домаћа лица.

Члан 82а

Страна физичка и правна лица која обављају делатност у Савезној Републици Југославији могу, под условима узајамности, стицати право својине на непокретностима на територији Савезне Републике Југославије које су им неопходне за обављање те делатности.

Страно физичко лице које не обавља делатност у Савезној Републици Југославији може, под условима узајамности, стицати право својине на стану и стамбеној згради као и држављанин Савезне Републике Југославије.

Изузетно од одредаба ст. 1. и 2. овог члана, савезним законом може се предвидети да страно физичко и правно лице не могу стицати право својине на непокретностима које се налазе на одређеним подручјима у Савезној Републици Југославији.

Члан 82б

Страно физичко лице може на територији Савезне Републике Југославије, под условима узајамности, стицати право својине на непокретностима наслеђивањем као и држављанин Савезне Републике Југославије.

Члан 82в

Уговор о стицању права својине на непокретности у смислу члана 82а овог закона може се оверити ако су испуњени услови за стицање права својине из тог члана.

Суд или други надлежни орган пред којим се постави питање постојања узајамности у смислу чл. 82а и 82б овог закона објашњење о томе може затражити од савезног органа надлежног за послове правде.

Објашњење из става 2. овог члана савезни орган надлежан за послове правде даје и на захтеве заинтересованих лица.

Савезни орган надлежан за послове трговине даје мишљење о томе да ли је она врста непокретности која се стиче уговором из става 1. овог члана неопходна за обављање делатности страног физичког или правног лица.

Члан 82г

Орган надлежан за упис права на непокретностима дужан је да податке о извршеном упису права својине страног лица из чл. 82а и 82б овог закона, у року од 15 дана од извршеног уписа, достави савезном органу надлежном за послове правде, који о томе води евиденцију.

Члан 82д

Страна физичка и правна лица могу правним послом преносити права својине на домаће лице, као и на страно лице које може стицати право својине.

Члан 83

Страним државама за потребе њихових дипломатских и конзуларних представништава, као и организацијама и специјализованим агенцијама Организације уједињених нација могу се, уз претходну сагласност савезног органа надлежног за послове правде, продавати зграде и станови за службене потребе, као и грађевинска земљишта у сврху изградње таквих зграда.

Чл. 84 и 85

(Брисани)

Члан 85а

Предузеће које обавља туристичку или угоститељску делатност може давати у дугорочни закуп туристички и други пратећи објекат страном физичком или правном лицу под условима утврђеним писменим уговором.

Дугорочни закуп може се закључити најкраће на пет, а најдуже на 30 година.

По истеку уговореног рока закуп се може продужити.

На захтев закупца извршиће се упис дугорочног закупа у јавну књигу или на, други одговарајући начин одређен законом.

Дугорочни закуп у погледу кога је извршен упис има правно дејство и према доцнијем стицаоцу.

Члан 85б

Одредбе овог закона примењују се и на страна физичка и правна лица, ако савезним законом није друкчије одређено.

Глава VII

МЕРОДАВНО ПРАВО У СЛУЧАЈУ СУКОБА РЕПУБЛИЧКИХ ЗАКОНА

Члан 86

За форму правног посла који се односи на својинско-правне односе на непокретности меродавно је право републике на чијој се територији налази непокретност.

Члан 87

За права и обавезе из својинско-правних односа на непокретности меродавно је право републике на чијој се територији налази непокретност.

За права и обавезе из својинско-правних односа на покретној ствари меродавно је право републике на чијој се територији налази ствар у време покретања спора.

За права и обавезе из својинско-правних односа на покретној ствари која се уписује у јавну књигу, од тренутка уписа меродавно је право републике на чијој се територији води та јавна књига.

Члан 88

Ако физичко или правно лице има непокретности на територији више република за одређивање максимума непокретности на којима постоји право својине меродавно је право републике које је за њега повољније, с тим да на територији поједине републике не може имати више од максимума непокретности на коме постоји право својине прописано за ту републику.

Одредба из става 1. овог члана примењује се и на страна физичка и правна лица.

Глава VIII

ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 89

Даном ступања на снагу овог закона престају да важе одредбе чл. 40б, 40в, 40г и члана 41. Закона о промету земљишта и зграда („Службени лист СФРЈ“, бр. 43/65, 57/65, 17/67 и 11/74) и одредбе члана 439, члана 441. ст. 2. и 3. и члан 443. став 1. Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77).

Члан 90

Овај закон ступа на снагу 1. септембра 1980. године.

Самостални чланови Закона о изменама и допунама
Закона о својинскоправним односима

(„Службени лист СРЈ“, бр. 36/90)

Члан 13

Уговори о праву временског коришћења туристичког објекта који су закључени и евидентирани у савезном органу управе надлежном за послове туризма до дана ступања на снагу овог закона, извршаваће се на прописима који су важили у време евидентирања уговора.

Уговори могу раније закључене и евидентиране уговоре о праву временског коришћења туристичког објекта усагласити са одредбама овог закона ако је то за њих повољније.

Члан 14

Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о праву временског коришћења туристичког објекта („Службени лист СФРЈ“, бр. 24/86 и 61/88).

Самостални чланови Закона о изменама и допунама
Закона о својинскоправним односима

(„Службени лист СРЈ“, бр. 29/96)

Члан 34

Власници зграда које су изграђене у складу са законом, на земљишту у друштвеној својини задржавају право коришћења земљишта на коме је зграда изграђена и земљиште које служи за редовну употребу те зграде, ако Законом није другачије уређено.

Члан 35

Овим законом не дира се у пуноважност већ закључених уговора о дугорочном закупу стамбених зграда и пословног простора а спорна питања, ако уговорне стране не одреде друкчије, решаваће се по прописима који су важили у време закључења уговора.

Оставите одговор